Govor predstavlja osnovni način komunikacije među ljudima. Govorom čovek prenosi svoje misli i osećanja drugim ljudima na daleko složeniji način nego što to čini ijedna druga životinjska vrsta, pa je zato i njegov vokalni aparat najsloženiji i obuhvata mnoge organe, počev od pluća, preko dušnika, grkljana i glasnih žica, do usne šupljine sa jezikom, zubima i usnama, i nosne šupljine. Govor, posmatran kao zvučni signal, nosi u sebi mnoštvo informacija. Osim onoga što je rečeno, u njemu su sadržane i informacije o govorniku, njegovom polu, starosti, poreklu, a neretko i zdravstvenom i emocionalnom stanju.

Pri razumevanju onoga što je rečeno čovek koristi svoje poznavanje jezika i razumevanje konteksta. Percepcija govora nije stoga čisto auditorni proces, odnosno, leksička segmentacija nije urođena već naučena sposobnost. Pri svemu tome, čovek je u stanju da se usredsredi na jednog u mnoštvu govornika, da oceni odakle glas dolazi, a često i da razume ono što nije rečeno ali se podrazumeva.

Registrovanje dobijenih zvukova je prvi korak u percepciji govora. Mozak mora da odredi da li se zaista radi o zvukovima koji pripadaju govoru, jer se govor u mozgu obrađuje na drugačiji način nego što je to slučaj sa muzikom ili ambijentalnim šumom.

Mozak takođe mora da odredi da li je u pitanju jezik koji slušalac razume. Potom se vrši fonetska analiza sadržaja, i to u realnom vremenu, odnosno, ne čeka se da govornik završi da bi se dobila informacija o tome koji su glasovi izgovoreni. Pri ovome treba odbaciti negovorne elemente kao što su uzdasi, nakašljavanje i slično.

Rekonstrukcija sadržaja govorne celine vrši se na osnovu niza dobijenih glasova, ali vodeći računa i o semantičkom kontekstu, tako da će govorna celina najverovatnije biti ispravno rekonstruisana po značenju čak i ako određeni glasovi u njoj nedostaju ili su manje ili više oštećeni prilikom artikulacije, što je u spontanom govoru čest slučaj.